Svi mogući pogledi na dugoročnu budućnost čovečanstva su otkačeni

Siže

• U serijalu koji započinjem ovim člankom, tvrdiću da će 21. vek doneti razvoj tehnologija koje će omogućiti naše brzo prostiranje širom trenutno prazne galaksije. Tako, ovaj vek bi mogao odrediti celokupnu budućnost galaksije u narednim desetinama milijardi godina i više.

• Ovo deluje neobično: Trebalo bi dobro da razmotrimo svako gledište koje tvrdi da živimo u tako posebnom vremenu. Ovo ilustrujem hronologijom naše galaksije. (na ličnom nivou, neobičnost ovoga je verovatno ujedno i najvažniji razlog za mogu višegodišnju skepsu prema argumentima koje ću izložiti u ovom serijalu. Tvrdnje o naročitoj važnosti vremena u kojem živimo čine se dovoljno „otkačenim“ da nas navode na sumnju.

• Ne mislim da je uopšte moguće imati ne-„otkačeno“ gledište na ovu temu. Izlažem alternative svom gledištu: „konzervativno“ gledište po kojem su tehnologije koje ja opisujem moguće ali iziskuju daleko više vremena i „skeptično“ gledište prema kojem se prostiranje čovečanstva po galaksiji nikad neće desiti. Oba ova gledišta čine se „otkačenim“ na svoje načine.

• Konačno, na ovo nas navodi Fermijev Paradoks; čini se da je naša vrsta jednostavno u neobičnoj poziciji. 

Pre nego što nastavim, trebalo bi da kažem da ne mislim da bi širenje čovečanstva (ili nekakvog digitalnog naslednika čovečanstva) nužno bilo i dobra stvar – naročito ako ovo spreči nastanke novih oblika života. Mislim da je teško sa sigurnošću tvrditi da li bi ovo bilo dobro ili loše. Ipak, ja bih hteo da se zadržim na ideji da je naša pozicija „neobična“. Ne smatram da treba osećati ushićenje ili radost prema ideji o našem prostiranju po galaksiji. Zalažem se za ozbiljnost s obzirom na ogromni potencijalni ulog.

Moje gledište

Ovo je prvi u nizu članaka o mojoj pretpostavci da živimo u najvažnijem veku za čovečanstvo.

U ovom serijalu, tvrdiću da postoji značajna mogućnost da produktivnost skoči do 2100. godine, što bi brzo moglo dovesti do nečega što možemo nazvati „tehnološki zrelom“ civilizacijom (1). To bi značilo:

Da ćemo uskoro moći da šaljemo svemirske letelice po galaksiji – i dalje.

Da će ove letelice moći da rudare, prave robote i kompjutere, i ustanovljavaju veoma postojane, dugotrajne kolonije na drugim planetama, koristeći solarni izvor energije iz zvezda i podržavajući ogromne populacije (i-ili naše „digitalne naslednike“)

• Vidi Večnost u 6 sati za fascinantnu a kratku, mada tehničku, diskusiju o tome šta bi ovo iziskivalo.

• Takođe ću zagovarati u ova dva članka da postoji mogućnost za „učvršćivanje vrednosti“: Ko god bude predvodio proces galaktičke ekspanzije, možda će moći da odredi kakve ljude treba postaviti kao predvodnike galaktičkih kolonija i kakve vrednosti oni treba da imaju, kako bi ovo bilo stabilno tokom mnogo milijardi godina (2).

Ako se ovo desi, na priču o našoj galaksiji (3) moglo bi se gledati ovako. Obeležio sam značajne prelaze od „beživotnog stanja“ do „inteligentnog oblika života koji pravi kompjutere i putuje kroz svemir“.

??? To je suludo! Po meni, sasvim je verovatno da živimo na samom početku majušnog isečka vremena u kojem galaksija od skoro beživotne postaje uglavnom naseljena. Sasvim je verovatno da smo od zapanjujućeg broja ljudi koji su ikad živeli, upravo mi među prvima u ovom pogledu. Sasvim je verovatno da će među milijardama zvezda u našoj galaksiji, baš naša biti ta koja će proizvesti bića koja će je naseliti.

Znam šta mislite: „Šanse da mi živimo u tom vremenu su beskonačno male; Verovatnoća da je Holden u zabludi o veličini (u pogledu čitave planete Zemlje) su daleko veće.“ (5)

Ali:

„Konzervativno“ gledište

Recimo da se slažete sa mnom o tome gde će čovečanstvo u nekom trenutku završiti – da ćemo u nekom trenutku imati tehnologiju da stvorima stabilne, dugoročne kolonije po galaksiji i šire. Ipak, vi mislite da će nam trebati daleko više vremena nego što ja smatram.

Ključni deo mog gledišta (o čemu ću više pisati kasnije) je da bismo u ovom veku mogli da razvijemo dovljno naprednu VI da dođe do eksplozije produktivnosti. Recimo da ne verujete u to.

• Mislite da značajno potcenjujem ograničenja dosadšnjih sistema VI.

• Mislite da će nam trebati ogromna količina naučnih dostignuća kako bismo mogli da napravimo VI koja zaista razmišlja poput ljudi.

• Čak i kada konačno to uspemo, širenje po galaksiji će trajati još mnogo duže od toga.

Ne mislite da će se bilo šta od ovoga desiti u ovom veku – za razliku od mene, mislite da će biti potrebno skoro 500 godina. To je 5-10 puta duže nego vreme koje je proteklo od kad smo počeli da pravimo kompjutere. To je više vremena nego što je proteklo od kad je Isak Njutn postavio svoje zakone fizike. To je otprilike onoliko vremena koliko je prošlo od samog početka naučne revolucije.

Zapravo, hajde da budemo još konzervativniji. Mislite da će naši ekonomski i naučni progres stagnirati. Današnje civilizacije će se urušiti, neke druge će je zameniti i konačno same propasti. U redu, nekad u budućnosti ćemo moći da se rasprostremo po galaksiji, ali za to će biti potrebno 100.000 godina. To je 10 puta više nego vreme koje je proteklo od začetka ljudske civilizacije na Levantu.

Ovo je vaša verzija vremenskih okvira:

Razlika između vaših vremenskih okvira i mojih nije čak ni jedan piksel, pa se ni ne vidi na grafikonu. Po svemu sudeći, ovaj „konzervativni“ pogled i moj su praktično isti.

Tačno, „konzervativni“ pogled ne smatra našu generaciju naročito važnom, ali nas i dalje stavlja u malenu grupu ljudi u neverovatno važnan period vremena. I dalje se poteže pitanje toga da li će stvari koje radimo da učinimo svet boljim mestom – čak i ako sasvim malo toga pretekne u narednih 100.000 godina – moći da se uveća na nivo galaktčko-istorijski izuzetnog.

Skeptično gledište

„Skeptično“ gledište bi bilo da se čovečanstvo (ili neki naslednik čovečanstva, uključujući i digitalne) nikad neće proširiti po galaksiji. Postoji mnogo razloga da bude tako:

• Možda ima nešto u vezi sa putovanjem po svemiru – i/ili rudarskim robotima, solarnim pločama, itd. na drugim planetama – što čini ovaj poduhvat efektivno nemogućim tako da ni narednih 100.000 godina ljudske civilizacije neće dosegnuti tu tačku (6).

• Možda smatrate da će biti tehnološki moguće ali se ipak neće desiti iz nekog razloga (jer niko ne želi da se desi ili jer oni koji ne žele da se desi sprečavaju one koji žele da se desi).

• Možda je moguće proširiti se po celoj galaksiji, ali nije moguće održati se na mnogo planeta milijardama godina, iz nekog razloga.

• Možda je čovečanstvu suđeno da se uništi pre nego što dođe do ove tačke.

• Primetite da ukoliko je način na koji se samouništimo neusklađena VI (7), ta ista VI bi mogla da razvije svoju tehnologiju i proširi se po galaksiji, što bi i dalje bilo u duhu svega pomenutog iznad. Zapravo, to naglašava da će to kako se bavimo tehnologijom VI u ovom veku imati posledice narednih mnogo milijardi godina. Tako bi čovečanstvo moralo da se istrebi tako da ne ostane nikakav oblik inteligentnog života (ili inteligentih mašina).

• Možda će se neka vanzemaljska vrsta proširiti galaksijom pre nas (ili u naše vreme).

• Ipak, primetite da se to nije desilo u proteklih 13.77 milijardi godina od početka univerzuma, a prema svemu rečenom gore preostaje oko 1.5 milijardi godina da se proširimo po galaksiji.

• Možda se neka vanzemaljska vrsta praktično raširila po galaksiji ali ih mi iz nekog razloga prosto ne vidimo. Možda se namerno kriju, spremni da nas spreče da se isuviše proširimo.

• Ovo bi značilo da biraju da ne eksploatišu energiju iz bilo koje zvezde koju možemo da vidimo, na način na koji bismo mi to mogli da vidimo. To bi, zauzvrat, značilo da se uzdržavaju od eksploatacije ogromne količine energije koju bi mogli da koriste za bilo šta (8), uključujući i odbranu od vrsta kao što je naša.

• Možda je sve ovo san – ili simulacija.

• Možda je u pitanju nešto drugo što mi nije palo na pamet.

To je prilično veliki broj mogućnosti, svaka od kojih se čini „otkačenom“ na svoj način. Mislim da zbirno imaju više od 50% šanse da budu tačne… ali teško da bih mogao da tvrdim da je veoma verovatno da su sve zajedno tačne.

S druge strane, tesko mi je da pojmim kontra-argumente za mogucnost ovih tvrdnji: „Stvorićemo stabilne, dugoročne kolonije širom galaksije i dalje.“ Čini se kao da bi reći „nema šanse.“ zahtevalo „neobično“ poverenje u nešto u vezi sa ograničenjima tehnologije, i-ili dugoročnim odlukama koje će ljudi praviti, i-ili neizbežnosti ljudskog nestanka, i-ili nešto o vanzemaljcima ili simulacijama.

Pretpostavljam da će ova tvrdnja biti intuitivna mnogim, ali ne i svim, čitaocima. Opovrgavanje ovoga naširoko mi nije u planu u ovom trenutku, ali ću se možda predomisliti ako za to bude dovoljno interesovanja.

Zašto su sva moguća gledišta otkačena: Fermijev paradoks

Tvrdim da bi bilo „otkačeno“ misliti da smo osuđeni da se nikad ne proširimo galaksijom, ali i da bi bilo „otkačeno“ tvrditi da imamo velike šanse za to.

Drugim rečima, svako uverenje o ovoj temi je „otkačeno“ i to zato što smo mi u neobičnoj situaciji.

Evo nekih drugih situacija u kojima bismo se mogli naći, za koje ne smatram da su naročito otkačene:

• Mogli bismo živeti u galaksiji mahom-naseljenoj, bilo našom vrstom ili izvesnim brojem vanzemaljskih vrsta. Živeli bismo u gusto naseljenoj oblasti svemira, okruženi naseljenim planetama. Možda bismo istražili istoriju naše civilizacije. Uvideli bismo (iz istorije i nedostatka praznih zvezda) da nismo naročito rani oblik života kojem su se otvorile jedinstvene prilike.

• Mogli bismo živeti u svetu gde se čini da su vrste tehnologija koje sam opisao nemoguće. Ne bi bilo nade da ćemo ikad savladati putovanje po svemiru, ili istražiti sopstveni um ili napraviti naše kompjutere. Možda bismo mogli da primetimo život na drugim planetama, ali čak bi i oni patili od sličnog nedostatka tih tehnologija.

Međutim, osvajanje svemira se čini mogućim, a takođe je naša galaksija prazna. Izgleda da između ove dve činjenice postoji tenzija. Sličan problem – pitanje toga zašto ne vidimo vanzemaljce iako je galaksija puna zvezda koje mogu podržavati život – se često razmatra u okviru Fermijevog paradoksa.

Vikipedija nudi listu mogućih razrešenja Fermijevog paradoksa. Mnogi su u saglasju sa skeptičnim gledištem gorepomenutih mogućnosti. Neki se čine manje povezanim sa ovom temom. Na primer, postoje različiti razlozi zašto bi vanzemaljci mogli biti prisutni ali neopaženi. Ipak, smatram da je bilo koji svet u kojem vanzemaljci postoje ali ne sprečavaju našu vrstu da se proširi galaksijom „neobičan.“)

Moje tenutno gledište je da najbolja analiza Fermijevog pardoksa do danas naginje ka tome da je inteligentni život jako redak: Nešto u vezi sa nastankom života ili evolucijom uma je toliko neverovatno da se prosto nije desilo u mnogim (ili bilo kojim) delovima galaksije (9).

To bi značilo da su najteži i najneverovatniji koraci na putu ka galaktičkom proširenju oni koraci koje je naša vrsta već napravila. To, zauzvrat, znači da živimo u čudnom vremenu: Veoma rano u istoriji jedne veoma neobične zvezde.

Ukoliko bismo počeli da pronalazimo znake inteligentnog života drugde u galaksiji, smatrao bih to značajnim ažuriranjem mog trenutnog „neobičnog“ pogleda. To bi značilo da će, šta god da je sprečilo druge vrste da se prošire na galaksiju, takođe sprečiti i nas.

Ova bledoplava tačka bi mogla biti veoma važna stvar

Opisujući Zemlju kao malenu tačku u fotografiji iz svemira, En Drujan i Karl Sejgan su napisali:

Zemlja je veoma mala pozornica u ogromnoj kosmičkoj areni. Pomislite na reke krvi koje su prolili generali i carevi kako bi, u slavi i pobedi, mogli na trenutak postati gospodari delića te tačke… Naše busanje, naša umišljenost, naša zabluda o privilegovanom položaju u Univerzumu dovode se u pitanje ovom takčom blede svetlosti… Rečeno je da astronomija donosi skromnost i gradi karakter. Možda nema boljeg primera od ludosti ljudskih uobraženosti nego ova daleka slika našeg malenog sveta.

Ovo je donekle uobičajen osećaj – da kada zastanete i pomislite na naše živote u poređenju sa milijardama godina i milijardama zvezda, vidite koliko su beznačajne sve stvari do kojih nam je danas stalo.

Ali ovde ja hoću da kažem upravo suprotno.

Izgleda da upravo naša „mala tačka“ ima šansu da začne galaktičku civilizaciju. Vera u ovu mogućnost čini se apsurdnom, čak i suludom. Ipak, s obzirom na sve što znamo, čini se podjednako čudnim jednostavno je odbaciti.

A ako je to tačno, odluke koje napravimo u narednih 100.000 godina – ili čak u ovom veku – mogle bi da odrede da li će galaktička civilizacija nastati i koje će biti njene vrednosti širom milijardi planeta i tokom milijardi godina koje dolaze.

Kada pogledam široko prostranstvo svemira, ne pomislim „Na kraju krajeva, ipak ništa nije bitno.“ Pomislim: „Pa, neke stvari koje radimo verovatno nisu bitne. Ipak, neke stvari koje radimo su bitnije nego bilo šta što će doći kasnije… Bilo bi dobro da budemo na oprezu…“