Digitalni ljudi – Često Postavljana Pitanja

Priložak članku “Digitalni ljudi bili bi još veća stvar”

Ovo je priložak članku /Digitalni ljudi bili bi još veća stvar/, koji je treći u serijalu članaka o tome da je vek u kojem živimo možda /najvažniji vek za čovečanstvo/.

Ovaj članak razmatra osnova pitanja o “digitalnim ljudima,” na primer, veoma detaljnim, realističnim kompjuterskim simulacijama konkretnih ljudi. Ovo je hipotetička (mada, verujem, realno moguća) tehnologija koja bi bila ključ za prelazak u /stabilnu, galaktičku civilizaciju/. (/U jednom narednom članku/ opisuju se posledice takve tehnologije; ovaj članak se fokusira na osnovna pitanja o tome kako bi ta tehnolgija funkcionisala.)

Važno je da imate ovu sliku u glavi jer ću tvrditi da napredak na polju VI u ovom veku mogu brzo voditi do digitalnih ljudi ili slične značajne tehnologije. Transformativni potencijal tehnologije kakva su digitalni ljudi, kao i brzina kojom bi VI mogla dovesti do nje, čine moj argument da živimo u možda najvažnijem veku.

Ova tabela (koja se takođe nalazi i u drugom članku) služi kao siže oba članka:

Sadržaj ovog članka

• Osnove

• Osnove o digitalnim ljudima

• Teško mi je da ovo zamislim? Možeš li da upotrebiš neku analogiju?

• Da li bi digitalni ljudi mogli da interaguju sa pravim svetom? Na primer, da li bi firma iz pravog sveta mogla da unajmi digitalnu osobu da radi za nju?

• Ljudi i digitalni ljudi

• Da li bi digitalni ljudi mogli biti samosvesni? Da li bi zavređivali ljudska prava?

• Recimo da grešiš i da digitalni ljudi ne mogu biti samosvesni. Kako bi to izmenilo tvoje gledište o tome kako bi oni promenili svet?

• Izvodljivost

• Da li su digitalni ljudi mogući?

• Koliko skoro bi digitalni ljudi mogli biti mogući?

• Druga pitanja

• Teško mi je da zamislim svet digitalnih ljudi – kako bi tu tehnologiju uveli, kako bi ona interagovala sa nama, itd. Da li možeš da izložiš detaljan scenario o tome kako bi prelaz iz današnjeg sveta u svet pun digitalnih ljudi mogao izgledati?

• Da li se digitalni ljudi razlikuju od digitalizacije uma?

• Da li bi digitalna kopija mene bila ja?

• Koja druga pitanja mogu da postavim?

• Zašto je sve ovo bitno?

Osnove

Osnove o digitalnim ljudima

Da biste dobili ideju o digitalnim ljudima, zamislite kompjutersku simulaciju određene osoba, u virtuelnom okruženju. Na primer, simulacija vas koji reagujete na sve „virtuelne događaje“ (virtuelna glad, virtuelno vreme, virtuelni računar sa e-sandučetom) baš kao što biste i na prave.

Film Matriks dobro prikazuje tu ideju sa svojom potpuno imerzivnom virtuelnom realnošću. Ali za razliku od junaka Matriksa, digitalna osoba ne mora biti povezana ni sa jednom fizičkom osobom – mogli bi postojati kao čisti softver (1).

Kao i drugi softver, digitalni ljudi bi se mogli kopirati (na primer /“Duplikatorom”/) i pokretati različitim brzinama. A njihova virtuelna okruženja ne bi morala da se pridržavaju pravila stvarnog sveta – mogla bi da funkcionišu kako god da dizajner okruženja zamisli. Ova svojstva vode do većine /posledica/ o kojima govorim o u glavnom delu.

Teško mi je da ovo zamislim. Možeš li da upotrebiš neku analogiju?

Danas ne postoji ništa što bi ličilo na digitalnu osobu, ali kako biste počeli da gradite sliku, razmotrite ovu simuliranu osobu:

To je legenda američkog fudbala Džeri Rajs, kako je prikazan u video igrici Madden NFL 98. Ovo verovatno predstavlja najbolju moguću, u to vreme (1997), simulaciju pravog Džerija Rajsa, u kontekstu fudbalske utakmice.

Ideja je da ovaj lik iz video igrice trči, skače, hvata, ispušta loptu, i odgovara na sudare što je bliže moguće pravom Džeriju Rajsu u analognim situacijama. (Barem, to je ono što on radi kada ga igrač eksplicitno ne kontroliše.) Simulacija je veoma gruba, pojednostavljena verzija stvarnog života ograničena na fudbalske igre.

Tokom godina, video igre su napredovale, a njihove simulacije Džerija Rajsa – kao i ostali igrači, fudbalski teren itd. – postali su sve realniji (2):

Dobro, poslednja slika je fotografija pravog Džerija Rajsa. Ali zamislite da su dizajneri video igara nastavili da svoje simulacije Džerija Rajsa čine sve realističnijim, a univerzum igre sve sveobuhvatniji (3), do tačke u kojoj bi njihov simulirani Džeri Rajs davao intervjue virtuelnim novinarima, šalio se sa svojom virtuelnom decom, plaćao svoje virtuelne poreze, i radio sve ostalo tačno onako kako bi pravi Džeri Rajs.

U ovom slučaju, simulirani Džeri Rajs bi imao um koji radi baš kao um pravog Džerija Rajsa. To bi bila “digitalna osoba” verzija Džerija Rajsa. 

Sada zamislite da bi neko mogao da uradi isto za skoro svakoga, i uspeli ste da zamislite svet digitalnih ljudi.

Da li bi digitalni ljudi mogli da interaguju sa pravim svetom? Na primer, da li bi firma iz pravog sveta mogla da unajmi digitalnu osobu da radi za nju?

Da i da.

• Digitalna osoba može biti povezana sa telom robota. Kamere bi mogle šalju svetlosne signale do uma digitalne osobe, a mikrofoni bi mogli da joj šalju zvučne signale; digitalna osoba bi mogla da šalje signale npr. Da pomeri svoju ruku, koji bi išli do robota. Ljudi generalno mogu naučiti da kontrolišu prostetička pomagala na ovaj način, tako da je vrlo verovatno da bi digitalni ljudi mogli naučiti da upravljaju robotima.

• Digitalni ljudi bi mogli da nastane virtuelnu „kancelariju“ sa virtuelnim monitorom koji prikazuje njihov veb pretraživač, virtuelnom tastaturom na kojoj bi mogli da kucaju itd. Mogli bi da koriste ovo okruženje za slanje informacija preko interneta baš kao što to rade biološki ljudi (i kao što to rade današnji botovi). Tako bi mogli da odgovaraju na e-poštu, pišu i šalju beleške, tvituju i obavljaju drugi “rad na daljinu“ prilično normalno, bez potrebe za “telom“ u stvarnom svetu.

• Virtuelna kancelarija ne mora da liči na stvarni svet u svim svojim detaljima – a prilično jednostavno virtuelno okruženje sa osnovnim „virtuelnim računarom“ može biti dovoljno da digitalna osoba obavlja većinu „poslova na daljinu“.

• Takođe bi mogli da obavljaju telefonske i video pozive sa biološkim ljudima prenoseći svoje „virtuelno lice i glas” biološkom čoveku sa druge strane.

Sve u svemu, čini se da biste sa digitalnom osobom mogli da imate isti onakav odnos koji možete imati sa bilo kojom osobom koju nikada niste upoznali uživo.

Ljudi i digitalni ljudi

Da li bi digitalni ljudi bili samosvesni? Da li bi imali ljudska prava?

Recimo da postoji detaljna digitalna kopija vas. Ona prima i šalje signale ka virtuelnom telu i od njega, u virtuelnom svetu. Digitalna osoba šalje signal koji nalaže virtuelnom telu da stavi ruku na virtuelnu ringlu. Kao posledicu toga, digitalna osoba prima signal o tome da je ruka opečena. Digitalna osoba obrađuje ovaj signal i šalje dalje signale do svojih usta da viknu “Jao!” i do ruke da se pomeri od virtuelne ringle.

Da li ova digitalna osoba oseća bol? Da li je zaista “samosvesna”, “razumna” ili pak “živa”? S tim u vezi, da li bi trebalo da posmatramo njeno iskustvo opečene ruke kao nesrećni slučaj koji bismo želeli da sprečimo?

Ovde se ne radi prosto o fizici ili biologiji, već o filozofiji. Konačan odgovor prevazilazi obim ovog serijala.

Smatram da bi dovoljno detaljne i precizne simulacije ljudi bile svesne do iste mere i iz istih razloga iz kojih su ljudi svesni (4).

Teško je odrediti verovatnoću ovoga kad nije sasvim jasno ni šta tvrdnja tačno znači, ali smatram da je to najbolji mogući zaključak, imajući u vidu akademsku filozofiju uma. Držim da je ovo viđenje prilično često, mada možda ne opšteprihvaćeno, među filozofima uma (5).

Daću skraćeno objašnjenje svoje pretpostavke kroz nekoliko misaonih eksperimenata.

Misaoni eksperiment 1. Zamislite da je neko mogao da zameni neuron u mom mozgu “digitalnim neuronom”: električnom napravom napravljenom od istih materijala od kojih su današnji kompjuteri napravljeni umesto od biološke materije, koja snima signale iz drugih neurona (recimo koristeći kameru) i šalje signale na istovetan način kao i neuron koji je zamenila.

Ja se uopšte ne bih ponašao drugačije niti bih imao način da “primetim” razliku.

Sada zamislite da neko to uradi sa svakim neuronom u mom mozgu, jedan po jedan – tako da se moj mozak na kraju sastoji izključivo međusobno povezanih “digitalnih neurona” koji primaju signale iz mojih očiju, ušiju, itd. i šalju signale do mojih ruku, stopala, itd. Ja bih se i dalje isto ponašao, i ne bih imao način da to “primetim”.

Dok neko zamenjuje sve moje neurone, ne bih primetio da su moje misli manje živopisne. Rezon: Ako bih primetio da živopisnost mojih misli slabi, “primećivanje” toga bi uticalo na mene na način koji bi promenio moje ponašanje. Na primer, izgovorio bih opasku o tome kako jasnoća mojih misli slabi. Međutim, već smo napomenuli da se ništa u vezi sa signalima u mom mozgu ne bi promenilo, što znači da se ništa u mom ponašanju ne bi promenilo.

Sada zamislite da neko odstrani celu mrežu “digitalnih neurona” iz moje glave i šalje signale u i iz njih direktno (umesto preko očiju, ušiju, itd.). Ovo bi bila digitalna verzija mene: simulacija mog mozga pokrenuta na kompjuteru. A ja ne bih ni u jednom trenutku primetio bilo šta – niti nekakvo umanjenje svesti, niti slabljenje osećaja.

Misaoni eksperiment 2. Zamislite da pričam sa digitalnom kopijom sebe – izuzetno detaljnom simulacijom mene koja reaguje na svaku situaciju baš kao i ja.

Ako bih pitao digitalni kopiju sebe da li je svesna, ona bi insistirala da ona to jeste (baš kao što bih i ja). Ako bih objasnio i opisao mu situaciju (na primer da je on “virtuelan”) i pitao ga da li i dalje misli da je svestan, on bi nastavio da insistira da jeste (baš kao što bih i ja kada bi mi neko dokazao da sam simulacija na nekakvom kompjuteru – što je nešto što moji uvidi trenutno ne mogu da isključe).

Sumnjam da postoji argument koji bi mogao ubediti mog digitalnog parnjaka da nije svestan. Tako, ako je rezonski proces koji funkcioniše baš kao moj, sa jednakim pristupom svim istim činjenicama kojima raspolažem i ja, uveren da je “digitalni Holden svestan”, kakvu razumnu osnovu imam da držim da on greši?

Opšte primedbe:

• Mislim da je samosvest, šta god ona bila osim toga, uzročnik onog “Ja kažem da sam svestan.” i izvor mojih posmatranja mog sopstvenog svesnog iskustva. Činjenica da je moj mozak sastavljen od neurona (umesto od kompjuterskih čipova ili nečeg drugog) nije nešto što igra ulogu u mojoj sklonosti da kažem da sam samosvestan, ili u zaključcima o sopstvenom svesnom iskustvu do kojih dođem: Ako bi moj mozak bio kompjuter umesto gomila neurona, i ako bi slao iste signale, iskazao bih ista uverenja i zaključke o svom sopstvenom iskustvu samosvesti.

• Uzrok mojih tvrdnji o svesti i izvoru mojih uvida se ne tiče materijala od kojeg je moj mozak sastavljen, već obrazaca obrađivanja informacija u mom mozgu. Kompjuter koji obrađuje informacije po istim obrascima bi, stoga, imao jednake razloge da se smatra svesnim kao i ja.

• Konačno, moje shvatanje, formirano na osnovu razgovora sa fizičarima, jeste gledište prema kojem se “univerzum može jedino suštinski razumeti kao niz obrazaca obrade podataka”; na neki način važan je i uvid  da nema ničeg “suštinskog” u razlici između, na primer, neurona i kompjuterskih procesora (6).

Za detaljnije uvide na ovu temu, vidi:

• Odeljak 9 knjige Singularitet: Filozofska Analiza od Dejvida Čalmersa (The Singularity: A Philosophical Analysis by David Chalmers). Slično razmišljanje se pojavljuje i u trećem delu Čalmersove knjige Svesni Um (The Conscious Mind).

• Zombiji Redigovano od Eliezera Judkovskog (Zombies Redacted by Eliezer Yudkowsky). Ovo je neformalniji i ne toliko akademski tekst. Argumenti u njemu su slični onima koje sam izložio gore.

Recimo da grešiš i da digitalni ljudi ne mogu biti svesni. Kako bi to promenilo tvoje viđenje toga kako bi oni promenili svet?

Recimo da možemo da napravimo digitalne duplikate današnjih ljudi, ali da ti duplikati nisu svesni. U tom slučaju:

• Oni bi i dalje bili značajno produktivniji od bioloških ljudi. Proučavanje njih bi i dalje osvetlilo neka pitanja ljudske prirode i ponašanja. Odeljci o /produktivnosti/ i /društvenoj nauci/ bi ostali nepromenjeni.

• Oni bi verovali da su svesni (pošto mi verujemo u to, a oni su simulacija nas). Oni bi i dalje pokušavali da kolonizuju svemir i uspostave stabilne/”utvrđene” zajednice kako bi očuvali vrednosti do kojih im je stalo.

• Zbog svoje produktivnosti i brojnosti, očekujem da populacija digitalnih ljudi odredi kako će dugoročna budućnost galaksije izgledati – uključujući i sudbinu bioloških ljudi.

• Ukupno gledano, ulog bi bio manji ako bi ogromni brojevi digitalnih ljudi širom galaksije i njihovo iskustvo “bili nebitni.” Ali bi ulog i dalje bio veliki, jer način na koji digitalni ljudi urede galaksiju bi odlučio kakav će biti život bioloških ljudi.

Izvodljivost

Da li su digitalni ljudi izvodljivi?

Oni danas sigurno nisu mogući. Nemamo pojma kako da napravimo softver koji bi „reagovao“ na video i audio podatke (npr. slanje istih signali za razgovor, kretanje itd.) onako kako bi to uradio neki čovek.

Ne možemo jednostavno kopirati i simulirati ljudske mozgove, jer nam je ono što ljudski mozak radi relativno malo poznato. Neuronaučnici su veoma ograničeni u svojim mogućnostima da dođu do zapažanja o ovome (7). (Možemo prilično dobro da simuliramo neke od ključnih ulaznih signala za mozak – čini se da kamere snimaju slike otprilike dobro koliko i ljudske oči registruju, a mikrofoni hvataju zvuk dobro koliko i ljudske uši (8).)

Digitalni ljudi su hipotetička tehnologija i možda ćemo jednog dana otkriti da su nemogući. Ali koliko znam, trenutno ne postoji nijedan razlog da poverujemo da su nemogući.

Lično bih se kladio da će oni na kraju biti mogući – barem putem digitalizacije uma (skeniranje i simuliranje ljudskog mozga (9)). Mislim da stvar zavisi od: (a) brzine napretka neuronauke do tačke u kojoj možemo temeljno da posmatramo i okarakterišemo ključne detalje aktivnosti ljudskog mozga – što je potencijalno veoma dug, ali ne i beskrajan put; (b) pisanja softvera koji simulira te ključne detalje; (c) pokretanja softverske simulacije na računaru; (d) obezbeđivanja “dovoljno dobrog” virtuelnog tela i okruženja, koji bi mogli biti prilično jednostavni (omogućavanje npr. pričanja, čitanja, kucanja bi nas odvelo daleko). Rekao bih da je (a) najteži deo, a da bi (c) bilo moguće i na današnjim kompjuterima (10).

Neću širiti dalje ovu temu u ovom članku, mada ću se možda u budućnosti vratiti na nju ako bude interesovanja.

Koliko brzo bi digitalni ljudi mogli biti mogući?

Mislim da nemamo dobar način da predvidimo kada će neuronaučnici razumeti mozak dovoljno dobro da započnu sa digitalizacijom uma – osim što možemo reći da izgleda kao da mi danas nismo ni blizu ovoga.

Razlog zbog kojeg mislim da bi digitalni ljudi mogli doći u narednih nekoliko decenija je drugačiji: Mislim da bismo mogli da izmislimo nešto drugo (uglavnom, naprednu veštačku

inteligenciju) što dramatično ubrzava naučna istraživanja. Ako se to desi, mogli smo da vidimo kako se brzo pojavljuju različite nove tehnologije koje menjaju svet – uključujući i digitalne ljude.

Takođe mislim da razmišljanje o digitalnim ljudima pomaže u formiranju intuicije o tome

koliko bi napredna veštačka inteligencija mogla biti produktivna i moćna (to ću razmatrati u budućem članku).

Druga pitanja

Teško mi je da zamislim svet digitalnih ljudi – kako bi se ta tehnologija mogla uvesti, kako bi oni interagovali sa nama itd. Možeš li da izložiš detaljan scenario prelaska iz današnjeg sveta u svet pun digitalnih ljudi može izgledati?

Daću jedan primer kako bi stvari mogle da se odvijaju. Donekle naginje na optimističnu stranu da ne bi odmah postalo distopija. I naginje ka “poznatom”: ne istražujem sve potencijalne radikalne posledice pojave digitalnih ljudi.

Ništa drugo u članku ne zavisi od toga da li je ova priča tačna; jedini cilj je da malo lakše zamislimo ovaj svet i mislimo o motivacijama ljudi u njemu.

Pa, zamislite:

Jednog dana, tehnologija za digitalizaciju uma koja radi postaje dostupna. Radi pojednostavljenja, pretpostavimo da je od početka cena skromna (11). Ovo znači da: svako ko želi može da skenira mozak, stvarajući „digitalnu kopiju” njih samih.

Nekoliko desetina hiljada ljudi stvara „digitalne kopije“ sebe. Tako sada desetine hiljada digitalnih ljudi žive u jednostavnom virtuelnom okruženju, koji se sastoji od jednostavnih poslovnih zgrada, stanova i parkova.

U početku, svaka digitalna osoba razmišlja isto kao i ona nedigitalna osoba po kojoj su stvoreni, mada kako vreme odmiče, njihova životna iskustva i načini razmišljanja ih odaljavaju.

Svaka digitalna osoba može da dizajnira svoje „virtuelno telo“ koje predstavlja njih u okruženju. (Ovo je pomalo kao da birate avatar – tela moraju biti u normalnom rasponu visine, težine, snage itd., ali su prilično prilagodljiva.)

Računarski server koji pokreće sve digitalne ljude i virtuelno okruženje koje naseljavaju je u privatnom vlasništvu. Međutim, zahvaljujući pronicljivoj regulativi, sami digitalni ljudi smatraju se ljudima sa punim pravima (ne vlasništvo njihovih kreatora ili serverske kompanije). Oni čine sopstveni izbor, podložni su zakonu, i imaju neke osnovne početne zaštite, kao na primer:

• Da bi nastavili da postoje, vlasnik servera na kojem su mora izabrati da ih pokrene. Međutim, svaka digitalna osoba u početku mora imati unapred plaćeni dugoročni ugovor sa bilo kojom serverskom kompanijom koja ih pokreće, tako da mogu biti sigurni da će postojati dugo vremena – recimo, najmanje 100 godina od datuma rođenja njihove biološke kopije – ako žele to.

• Oni moraju biti u potpunosti informisani o svojoj situaciji kao digitalna osoba i moraju biti informisani o tome šta se dešava, kako kontaktirati ključne ljude, itd. (S tim u vezi, u početku samo ljudi od 18 i više godina mogu biti digitalno kopirani, iako kasnije digitalni ljudi mogu imati svoju “digitalnu decu” – vidi dole.)

• Njihovo početno virtuelno okruženje mora u početku da ispuni određene kriterijume (npr. da se nad njima ne vrši nasilje ili uzrokuje patnja, da imaju dovoljno virtuelne hrane i vode). Oni imaju svoj bankovni račun koji od početka ima neki novac, i mogu da zarade još baš kao što to čine biološki ljudi (npr. radeći posao za neku firmu).

• Vlasnik servera ne može da pravi nikakve značajne promene na njihovom virtuelnom okruženju bez njihovog pristanka (osim da prestane da ih uopšte pokreće, što mogu da urade nakon isteka ugovora posle nekog broja decenija). Digitalni ljudi mogu tražiti, čak i u zamenu za novac, promenu svojih virtuelnih okruženja (mada bi bilo koji drugi digitalni ljudi na koje bi to moglo da utiče trebalo da daju i svoju saglasnost).

• Vlasnik servera mora prestati da pokreće sve digitalne ljude koji zahtevaju da prestanu da postoje.

Digitalni ljudi uspostavljaju profesionalne i lične odnose jedni sa drugima. Oni takođe formiraju lične i profesionalne odnose sa biološkim ljudima, sa kojima komuniciraju putem e-pošte, video poziva itd.

• Mogli bi da rade za prvu kompaniju koja nudi digitalno kopiranje ljudi, istražujući kako buduće digitalne ljude učiniti jeftinijim za pokretanje.

• Mogli bi da ostanu u kontaktu sa biološkom osobom prema kojoj su kopiranii, razmenjujući mejlove o svojim ličnim životima.

• Gotovo sigurno bi bili zainteresovani da osiguraju da biološki ljudi ne mogu da se mešaju u njihov server na neželjene načine (kao što je isključenje istog).

Neki digitalni ljudi se zaljubljuju i venčavaju. Par je u stanju da “ima decu“ kreiranjem nove digitalne osobe čiji je um hibrid njihova dva uma. U početku (podložno pravilima zaštite dece od zlostavljanja) oni mogu da odluče kako će dete da izgleda u virtuelnom okruženju, pa čak i naprave neke izmene kao npr. “Kada detetov mozak pošalje signal da nuždi, umesto toga izlazi duga.” Dete stiče prava starenjem, kao i biološki ljudi.

Digitalnim ljudima je takođe dozvoljeno da sami sebe kopiraju, sve dok su u mogućnosti ispunjavaju uslove za nove digitalne ljude (garancija da mogu da žive razumno dugo, itd.) Kopije imaju svoja prava i ne duguju bilo šta njihovim tvorcima.

Populacija digitalnih ljudi raste zbog ljudi koji sami sebe kopiraju i rađanja dece. Na kraju (možda brzo, kao što je objašnjeno u nastavku) postoji daleko više digitalnih ljudi nego bioloških ljudi. Ipak, neki digitalni ljudi rade za ili zapošljavaju biološke ljude, ili imaju lične odnose (putem e-pošte, video poziva, itd.) sa njima.

• Mnogi digitalni ljudi rade na tome da omoguće dalji rast stanovništva – tako što će pojeftiniti pokretanje digitalnih ljudi, izgradnjom više računara (u „stvarnom“ svetu), pronalaženjem novih izvora sirovina i energije za računare (takođe u „stvarnom“ svetu) itd.

• Mnogi drugi digitalni ljudi rade na dizajniranju sve kreativnijih virtuelnih okruženja, neka od kojih su zasnovana na lokacijama iz stvarnog sveta, a neka su egzotičnija (izmenjena fizika, itd.) Neka virtuelna okruženja su dizajnirana da se su njima živi, dok su druga dizajnirana da se posećuju radi rekreacije. Pristup se prodaje na digitalnim ljudima koji žele da budu prebačeni u ova okruženja.

Dakle, digitalni ljudi rade posao, zabavljaju se, upoznaju jedni druge, reprodukuju se, itd. U tom pogledu njihovi životi imaju dosta zajedničkog sa našim.

• Kao i mi, oni imaju neki podsticaj da rade za novac – oni moraju da plate troškove servera ako žele da zadrže postojanje duže od onog predviđenog prvobitnim ugovorom, ili ako žele da se kopiraju ili imaju decu (treba im novac da kupe duge serverske ugovore za sve takve nove digitalne ljude), ili ako žele da učestvuju u raznim rekreativnim sredinama i aktivnostima.

• Za razliku od nas, oni mogu da rade stvari kao što su kopiranje sebe, pokretanje sebe drugačijim brzinama, menjaju svoja virtuelna tela, ulaze u egzotična virtuelna okruženja (npr. nulta gravitacija) itd.

Pronicljivi zakonodavci su obezbedili mogućnost za velike grupe digitalnih ljudi da formiraju sopstvene virtuelne države i civilizacije, koje mogu postavljati i menjati sopstvene propise.

Distopijske alternative. Svet digitalnih ljudi bi vrlo brzo mogao da postane distopija ako propisi budu loši, ili ih ne bude. Na primer, zamislite da je pravilo „Ko je vlasnik servera može na njemu da pokreće šta god želi.” Tada bi ljudi mogli da naprave digitalne kopije sebe na kojima bi eksperimentisali, prisiljavali ih da rade, i pokretali ih sa otvorenim kodom, tako da svako ko ima server može da pravi i zloupotrebljava kopije. Ova veoma kratka priča (preporučena, ali zastrašujuća) pruža uvid u to kako bi to moglo da izgleda.

Postoje i drugi (postepeniji) načini da svet digitalnih ljudi postane distopija, kao što je ovde pokazano (neosporni autoritarizam) i u Duplikatoru (ljudi se utrkuju da prave kopije i dominiraju populacijom).

A šta smeraju biološki ljudi? U ovom odeljku, govorio sam o tome kakav bi svet bio za digitalne ljude, a ne za normalne biološke ljude. Više sam fokusiran na to, jer očekujem da bi digitalni ljudi brzo bi postali većina stanovništva, i mislim da bi trebalo da nam je /stalo do njih onoliko koliko nam je stalo do bioloških ljudi/. Ali ako se pitate kako bi stvari izgledale za biološke ljude, očekivao bih da:

• Digitalni ljudi bi, zbog svoje brojnosti i brzine pokretanja, postali dominantni politički i vojni igrači u svetu. Oni bi verovatno bili ljudi koji određuju kako će životi bioloških ljudi izgledati.

• Došlo bi do veoma brzog naučnog i tehnološkog napretka (kako se pokazuje u nastavku). Dakle, pod pretpostavkom da digitalni ljudi i biološki ljudi ostanu u dobrim odnosima, očekivao bih da će biološki ljudi imati pristup daleko naprednijoj tehnologiji nego mi danas. U najmanju ruku, očekujem da bi ovo značilo skoro neograničene medicinske tehnologije (uključujući, na primer, „lečenje“ starenja i dostizanje neograničeno dugog životnog veka).

Da li se digitalni ljudi razlikuju od digitalizacije uma?

Digitalizacija uma se odnosi na simulaciju ljudskog mozga na računaru. (Obično se implicira da ovo ne bi bio bukvalno izolovan mozak, tj. uključuje se neka vrsta virtuelnog okruženja i tela za osobu koja se simulira, ili bi možda upravljala robotom)

Digitalizacija uma bi bila jedan od oblika digitalne osobe i većina ovog članka je mogla biti napisana o digitalizaciji uma. To je verzija digitalnih ljudi koja je najlakša za zamisliti, i fokusiram se na njih kada govorim o tome zašto mislim da će /digitalni ljudi jednog dana biti mogući/ i zašto /bi bili svesni kao mi/.

Ali takođe bih mogao da zamislim budućnost sa „digitalnim ljudima“ u kojoj nisu izvedeni kopiranjem ljudskog mozga, a možda čak nisu ni slični današnjim ljudima. Mislim da je razumno verovatno da će do trenutka kada digitalni ljudi postanu mogući (ili ubrzo potom), oni biti prilično drugačiji od današnjih ljudi (12).

Većina ovog dela bi se odnosila na otprilike sve digitalne entitete koji (a) imaju moralnu težinu i ljudska prava, poput nedigitalnih ljudi; (b) bi mogli da komuniciraju sa svojim okruženjem sa jednakom (ili većom) veštinom i genijalnošću kao današnji ljudi. Uz dovoljno razumevanja kako (a) i (b) rade, možda bi bilo moguće dizajnirati digitalne ljude bez imitacije ljudskog mozga. 

U /ovom serijalu/ često ću se pozivati na digitalne ljude da bih pokazao koliko bi budućnost mogla biti radikalno drugačija. Ne želim da kažem kako bi to nužno uključivalo kopiranje stvarnog ljudskog mozga.

Da li bi digitalna kopija mene bila ja?

Recimo da mi je neko skenirao mozak i napravio njegovu simulaciju na kompjuteru: moja digitalna kopija. Da li bi se ovo računalo kao “ja“? Treba li da se nadam da će ova digitalna osoba imati dobar život, kao što se to nadam i za sebe?

Ovo je još jedno filozofsko pitanje. Moj osnovni odgovor je “Tako nekako, ali zaista nije mnogo važno.” Ovaj članak govori o tome koliko bi radikalno digitalni ljudi mogli promeniti svet; što ne zavisi od toga da li se identifikujemo sa svojim digitalnim kopijama.

Zavisi (donekle) od toga da li digitalne ljude treba uzeti u obzir kao „pune osobe“ u smislu da nam je stalo do njih, da želimo da izbegnu loša iskustva itd. Odeljak o svesti je relevantniji za ovo pitanje.

Koja druga pitanja mogu da postavim?

Ima još mnogo otvorenih pitanja!

Npr. https://tvtropes.org/pmwiki/pmwiki.php/Analysis/BrainUploading

Zašto je sve ovo bitno?

Članak koji prati ovaj, /Digitalni ljudi bili bi još veća stvar/, navodi brojne načine na koje bi digitalni ljudi mogli da vode u potpuno nepoznatu budućnost.

Na drugom mestu u /ovom serijalu/, tvrdiću da napredak na polju VI u ovom veku može brzo dovesti do digitalnih ljudi ili slične značajne tehnologije. Transformativni potencijal tehnologije poput digitalnih ljudi, u kombinaciji sa time koliko brzo bi veštačka inteligencija mogla da dovede do nje, sačinjava argument da bi ovo mogao biti najvažniji vek.