Čini se da je uobičajena reakcija na /Ovako ne može više/ dalje otprilike ovakva: Ok, dakle, hoćeš da kažeš kako trenutni nivo ekonomskog rasta ne može da se nastavi narednih 10 000 godina. Pa? Čujemo se onda za par hiljada godina?
Načelno, ovaj serijal neretko govori o dugim vremenskim periodima (decenijama, vekovima, milenijumima) kao da su oni kratki (u poređenju sa milijardama godina postojanja našeg univerzuma, milionima godina postojanja naše vrste, i milijardama godina koje bi mogle da čine budućnost naše civilizacije). Ja na neki način pokušavam da sebe zamislim kao milijardama godina starog posmatrača, koji gleda u grafikone kao što je /ovaj/ i ima misli poput ove: “Trenutni nivo ekonomskog rasta je tek na početku!“ – iako je od njegovog početka prošlo nekoliko generacija.
Zašto razmišljati na ovaj način?
Jedan od razloga je jednostavno to što se meni ovaj način mišljenja o svetu čini osvežavajućim, drugačijim.
Ali evo nekoliko značajnijih razloga.
Efektivni altruizam
Koncept koji je postao moja glavna opsesija jeste efektivni altruizam, odnosno, pokušaj da se čini dobro u najvećoj mogućoj meri. Načelno se trudim da obraćam više pažnje na stvari onda kada one znače više, a mislim da „znače više“ onda kada utiču na veći broj osoba. (1)
Mislim da će biti MNOGO više osoba (2) u dolazećim milijardama godina, nego u idućih nekoliko generacija. Tako da mi se čini da budućnost na duge staze u neku ruku znači više nego bilo šta što će se dogoditi sledećoj generaciji, ili nekolicini njih. Možda to ne znači više za mene i moje voljene, ali znači više ako gledamo iz perspektive u kojoj „sve osobe jednako znače“. (3)
Očigledna replika na ovo bila bi: „Ali ne možemo učiniti ništa što bi uticalo na SVE ljude koji će živeti u dolazećim milijardama godina. Trebalo bi da se usredsredimo na ono što zapravo možemo promeniti – idući naraštaj ili nekoliko njih“.
Ali u to nisam uveren.
Mislim da je moguće da se nalazimo u /najvažnijem veku ikada/, i mislim da se može ispostaviti da će stvari koje radimo danas biti od značaja milijardama godina (očigledan primer je /snižavanje rizika od egzistencijalnih katastrofa/).
Šire posmatrano, čak i kad ne bih mogao da zamislim konkretne načine na koje bi naše delovanje moglo da ima značaja milijardama godina, i dalje bih bio vrlo zainteresovan da ih tražim. Još uvek bih smatrao da je korisno zastati i zapitati se: Da li je ovo o čemu čitam u vestima važno u /velikoj shemi stvari/? Da li bi ovi događaji mogli da odluče hoćemo li završiti sa /eksplozijom, stagnacijom ili kolapsom/? /Kakvu ćemo vrstu digitalne civilizacije stvoriti na druže staze/? I, ako ne bi mogli na to da utiču…šta bi moglo?
Ceniti čudnovatost doba u kojem živimo
Čini mi se da živimo u čudnom vremenskom periodu. On izgleda veoma neobično na različitim grafikonima (kao što su /ovaj/, /ovaj/ i /ovaj/). Široki zahvat naučnog i tehnološkog napretka, kao i ekonomski rast, dogodili su se u malom vremenskom razmaku u kom se i mi nalazimo. A milijardama godina od sad, verovatno će ovaj mali isečak vremena još uvek /odskakati od proseka u pitanjima rasta i promene/.
Još jednom, mi ga ne osećamo kao mali isečak vremena, već kao celih nekoliko života. Reč je o stotinama goina. Ali to su stotine naspram miliona godina naše vrste i milijardi godina života na Zemlji.
Ponekad, dok hodam ulicom, gledam oko sebe i pomišljam: Ovo je sve TAKO ČUDNO. Pored mene prolazi gomila ljudi koja upravlja čeličnim automobilima 60km na sat, a tamo vidim i gomilu ljudi koja mirno upravlja masivnim kranom gradeći oblakoder, a nebom proleće avion…i od svih milijardi godina na Zemlji, jedino mi – ljudi iz poslednjih stotinak godina – mogli smo da radimo bilo šta od toga. Praktično sve u šta pogledam predstavlja neku vrstu ludačke futurističke tehnologije koju smo tek izumeli i nije još prošlo dovoljno vremena da se na nju adaptiramo, i nećemo se još adaptirati, a već će se pojaviti sledeća velika luda stvar.
I niko nije previše uzbuđen zbog svog automobila ili zbog oblakodera i aviona, ali to nije normalno, to nije uobičajeno, to nije deo plana ili davno ustanovljenog obrasca; to je sve ludo i čudno i novo, i niko ne zna kuda će dalje otići.
Mislim da mnogi među nama instinktivno, intuitivno odbacuju smele /tvrdnje o budućnosti/. Rekao bih da prirodno zamišljamo kako ima više stabilnosti, solidnosti i skrivene mudrosti u tome „kako su stvari funkcionisale generacijama“, nego što je uistinu slučaj.
Trudeći se da zamislimo perspektivu nekoga ko bi bio živ tokom cele priče – miljardama godina, ne desetinama – možda možemo postati otvoreniji za neobične mogućnosti vremena koje dolazi. I tada, možda bismo mogli postati bolji u prepoznavanju onih mogućnosti koje bi se mogle zapravo ostvariti, i na koje bi naše delovanje danas moglo uticati.
Zbog toga često pokušavam da gledam kroz za sočiva koja mi omogućavaju da kažem: „To i to se dešava već dve stotine godina i moglo bi da se nastavi još nekoliko hiljada“ – ah, to je tek tren oka!“
1 Generalno koristim termin „osobe“ umesto „ljudi“ da naznačim da pokušavam da referišem na svaku osobu, životinju ili stvar (VI?) za čiju dobrobit treba da brinemo.
2 Čak i više nego što biste intuitivno pretpostavili, kao što je prikazano ovde.
3 O ovoj perspektivi pisao sam pre nekoliko godina, ovde.